"Ja sam dete koje je majka ostavila. Sad imam četrdeset šest godina i još uvek čekam da se vrati."
Jelena, radi odgovoran posao u velikoj firmi, sedi u fotelji držeći šolju čaja koji ne pije. Ruke su joj mirne, ali primetio sam kako levom svako malo pomiluje mesto na vratu gde je nekada stajao lančić.
Majka ju je ostavila kod bake kada je imala godinu dana. Bez objašnjenja, samo bela pogužvana koverta, unutra zlatni lančić i poruka: "Čuvaj je."
Baka joj je govorila da mama radi u Nemačkoj, da šalje novac, da će doći.
Jelena je verovala do svoje desete godine kada je našla 'belu pogužvanu kovertu' - majka se nikad nije vratila iz Nemačke. Nikad nije zvala, ni slala novac.
"Najgore je što nemam ni jednu njenu fotografiju, posle mog rođenja. Ne znam kako izgleda. Ponekad na ulici vidim ženu sličnih godina i pitam se - da li je to ona?"
Prošle nedelje, njena ćerka je napunila trinaest godina...
"Gledala sam je kako seče tortu i shvatila - ona je sada trinaest puta starija nego što sam ja bila kada me je majka ostavila. Kako je mogla? Kako neko ostavi svoju bebu?"
"Jelena, šta mislite - da li je to bilo zbog vas?"
Ćutanje. Dugo teško ćutanje. "Racionalno znam da nije. Ali ovde," pokazuje na grudi, "ovde još uvek osećam da jesam ja bila razlog. Da sam bila dovoljno dobra, ona bi ostala."
"Beba od godinu dana ne može biti nedovoljno dobra. Beba od godinu dana samo postoji."
Prvi put od početka razgovora, vidim kako joj se oči pune suzama. Ne briše ih. "Zašto onda? Zašto me nije mogla voleti?"
Radili smo na: "nije mogla da ostane" i "nisam vredna ljubavi". Dok smo pričali, primetio sam kako joj se telo menja - ramena se spuštaju, disanje produbljuje. Kao da prvi put dozvoljava sebi da oseti ne samo bol napuštenog deteta, već i bes odrasle žene. I taj bes je otvorio vrata promene...
Nakon mesec dana, poslala mi je poruku:
"Zorane,
Juče sam uradila nešto što nikad nisam mogla. Ćerka me je pitala: 'Mama, zašto nikad ne pričaš o svojoj mami?' I ja sam joj ispričala. Sve.
Rekla sam joj da me je baka odgajila jer moja mama nije mogla da ostane. Ne zato što nisam bila dovoljno dobra, već zato što ona nije bila dovoljno jaka.
Ćerka me je zagrlila i rekla: 'Ti nikad ne bi otišla, zar ne?' Odgovorila sam: 'Nikada. Ti si moj ceo svet.'
I dok sam to govorila, shvatila sam - ja nisam moja majka. Ja sam prekinula lanac. Moje dete neće odrastati pitajući se da li je vredna ljubavi.
Pre nedelju dana sam joj pokazala i taj lančić koji sam nosila 45 godina. Sad stoji u kutiji sa natpisom 'Prošlost'. Ne bacam ga, ali ga ne nosim više kao podsetnik da nisam bila voljena.
P.S.
I dalje mi se desi da pogledam ženu na ulici i pomislim: možda je ovo ona. Ali ne čekam je više."
Jelena je spoznala da majčino napuštanje nije bilo njena krivica, već majčina nesposobnost. I ta razlika menja sve. Jer kada prestanemo da čekamo potvrdu ljubavi od onih koji ne mogu da je pokažu, konačno možemo da primimo ljubav od onih koji žele da nam je daju.
Pitanja & Odgovori
Bolno i destruktivno. Često se razvija strah od bliskosti i obrazac "napustiću ja tebe pre nego ti mene".
Sećanje ostaje, ali mogu se eliminisati bol i nesigurnost. Razvija se novo iskustvo koje definiše vašu vrednost.
Oslobodite sva 'neprijatna' osećanja u vezi toga. Samo 'emotivno slobodni', možete promeniti svoja očekivanja.